dijanakocicPisanje je za mene već duži period način da se povežem sa sobom, svojim osećanjima, da zapišem trenutke koji su mi bili značajni i sačuvam ih takve kakve sam ih doživela, ali i način da se umirim u stresnim situacijama.
Pisanje koristim na više načina i ovde ću podeliti sa tobom one rituale koji mi najviše prijaju.
PISANJE DNEVNIKA
Pisanje dnevnika sa 30 godina nema veze sa onim što sam pisala kada sam bila mlađa i prepričavala dan.
U dnevniku pišem doslovno sve što mi padne na pamet, bez ikakvog reda i rasporeda. Od toga da treba da kupim toalet papir ;), do plašim se da me odbiju za vizu za Ameriku. Znači, svako jutro/dana se trudim da ispišem minimum 3 strane onoga što mi dolazi na pamet.
Od 50.000 misli koje nam svakog dana prođu kroz glavu, njih 95% se ponavlja.
One nas mogu opterećivati, činiti nas uznemirenim, ali i veseliti. Važno je čuti svoje misli (ako ih ne kažemo naglas), onda ih zapisati i videti. Kada smo ih svesni, možemo ih objektivnije posmatrati i proceniti imaju li stvarno smisla.
Kako pisati dnevnik?
Moji razgovori sa sobom u dnevniku budu i polemike – izazivanje trenutnog načina razmišljanja, pokušaj da se nađe novi i bolji ugao. Ako se nečega plašim, pišem sebi: Šta možeš sada da uradiš da ti bude lakše?, ili da pomogneš sebi da se to čega se plašiš ne desi. Kako svojim postupcima možeš da utičeš da dobiješ željeni ishod. Iz ovih razgovora puno toga korisnog izađe.
Nikada (ili vrlo retko) se vraćam na ono što sam napisala u dnevniku.
Znam da se dosta ljudi opterećuje time – šta ako neko pročita itd. Mene iskreno baš briga za 90% stvari koje sam napisala da li će izaći u javnost. To sam sve ja.
Ova vežba je lekovita i za prihvatanje sebe u potpunosti, sa svim svojim delovima.
Kako upoznajemo i postajemo svesni sebe – onda kroz vreme, možemo da naučimo da prihvatamo sebe. Sledeći korak je da postajemo zdraviji i spremniji da sa većim samopouzdanjem i verom iskažemo svoju suštinu i budemo autentični i slobodni.
Ovo sve dolazi kroz vreme, meni je za to trebalo oko 2,5 godine i ne mogu reći da se osećam potpuno slobodno.
Malim koracima i nežno prema sebi.
Pored pisanja misli koji mi naiđu, u dnevniku pišem i namenski par teza na sledeće teme: zahvalnosti, na šta sam ponosna i kako želim da mi izgleda dan.
PISANJE ZAHVALNOSTI
- Čemu sam zahvalna tog dana? Ovde izlistavam ono što na čemu OSEĆAM u tom trenutku da sam zahvalna. Od toplog kreveta, ukusnog doručka, do zdrave porodice i prijatelja.
Pisanje zahvalnosti pomaže i u trenucima kada smo nezadovoljni određenim aspektom u svom životu, da usmerimo fokus na ono što je dobro. Iz tog stanja stabilnosti i mira, vrlo je verovatno da ćemo drugačije gledati na situaciju koja nas je uznemirila, iznervirala ili povredila.
Naše telo se hrani onim u šta usmeravamo našu pažnju.
Ako vidimo dobro u svemu, našem mozgu dajemo impuls da je svet oko nas dobar. Ako vidimo loše u svemu, onda dajemo impuls mozgu da treba da bude u pripravnosti jer je svuda oko nas loše.
Ovo ne znači da ne treba da primetimo ono što nas uznemirava ili ono što nas povredi, niti da treba gledati na svet kroz roze naočare.
Jedno je biti svestan okolnosti, a drugo je preuzeti odgovornost za svoj život i raditi ono što je u sopstvenoj moći da promenimo ono što nam ne odgovara.
POHVALA SEBI
- Na šta sam ponosna? Često mi se dešava da vidim samo ono što još uvek nisam uradila, što me čeka i to me čini anksioznom (tj. uznemirenom kada razmišljam o budućnosti). Ovaj fenomen dolazi iz kompleksa da nisam dovoljno dobra i da stalno moram da radim da bih dokazala (sebi iznutra) da sam na visini zadatka.
Da bih prekinula ovaj niz i opterećenje, svesno biram da primetim i posvetim pažnju onim sjajnim stvarima koje sam uradila tog dana, nedelje, meseca. Da kažem sebi bravo, da proslavim svaki uspeh i najmanji. Tome me je naučila Jovana na radionici kreiranja vision bord-a i vraćam se ovome kada god osetim da mi treba.
Kada pisati?
Možete na kraju dana, za taj dan. Ili ujutru za prethodni dan. Zapravo bilo kada kada osetite ili da sebi stvarate pritisak da niste dovoljno, kada osetite da vam treba pauza ili kada jednostavno želite da podvučete crtu, vidite šta ste uradili sjajno i pohvalite se.
Može da se desi da nas porodica ili poslovno okruženje nije učilo da treba reći Bravo! …
Mogu reći da se ljudi oko mene (porodica najviše) pre javljaju da mi kažu kako nešto nisam uradila, kada treba da se ispravi, nego da kažu da su primetili sve što jeste urađeno. Zato mi je bilo važno da kod sebe razvijem osećaj lične vrednosti i za početak to vežbam.
Vežbica: Prisetite se da li vam mama kaže: Bravo što si namestio/la krevet, oprao/la sudove… ili vam se javi da vam kaže samo kada niste to uradili 🙂
ZAPISIVANJE ŽELJA ZA DAN
Šta je ono što bih volela da mi donese dan?
Ovo je možda i najomiljenija stvar kod pisanja – kada osmislim koje osećaje želim da imam u toku dana.
Kada? Najbolje je pred spavanje osmisliti kako želimo da nam izgleda dan koji nas čeka. Kako ćemo ustati, doručkovati, kakve trenutke ćemo imati. Ako ništa drugo, ovo zamišljanje i maštanje je sjajan način da se sa dobrim osećajem u stomaku završi dan.
Kako? Ja pišem u sadašnjem vremenu, kao da se već ostvarilo. Npr. Ustajem lagano u 7h, puštam Ruslanu i istežem se dok đuskam, stavljam čaj da se kuva i spremam doručak. Lako smišljam šta ću da obučem i spremam se brzo, uživam u šetnji do Kalemegdana odakle radim danas… I to tako zapišem što detaljnije, sve što mi padne na pamet. Na kraju dana često prelistam da vidim koliko se toga ostvarilo. I ako vas baš zanima – 90% toga bude. Barem taj osećaj koji sam želela da imam.
PISANJE O NEKOM TRENUTKU U BUDUĆNOSTI
Kada nisam sigurna šta tačno želim, kada god sam uznemirena po pitanju ishoda neke situacije ili se plašim šta će biti kada… pokušam da zamislim trenutak u budućnosti (malo daljoj) kada se sve o čemu razmišljam razrešilo na najbolji mogući način.
Kako to izgleda? Otvorim dnevnik (uzmem list papira) i samo krenem da pišem za 3 meseca od tog trenutka gde sam i šta radim. Kada dođem do tog osećaja mira, stabilnosti, slobode i olakšanja da je sve u redu – lakše mi je da idem kroz dan.
Primer: Jedna od takvih situacija se desila kada sam trebala da dam otkaz. Imala sam tremu kako ću to izvesti, kako će taj razgovor sa mojim menadžerom izgledati. I onda sam krenula da pišem šta se dešava za mesec ipo dana od tog trenutka, kako sam sa kolegama na Adi, kako svi znaju da prestajem da radim, kako su me podržali i kako se smejemo i pričamo o životu u opuštenoj atmosferi. Uz dobru hranu i pivo. I zamislite, tako je i bilo! Razgovor kojeg sam se plašila se ostvario na mnogo lakši način nego što sam zamišljala, a i ta Ada se ostvarila.
Kada ovo primenjivati? Ovu praksu možete imati svakog dana. Doslovno kada god želite da prevaziđete anksioznost, nemir i prebacite fokus na dobar ishod. Ja je imam uglavnom za baš zaje**** situacije. Ponekad, za lepe, uzmem i crtam neki trenutak u budućnosti koji bih volela da se desi. To mi je ‘upalilo’ za jedrenje. Ono što sam nacrtala sam i ostvarila par meseci kasnije.
PISANJE O ONOME ŠTO ME JE NA NEKI NAČIN DOTAKLO. O DRAGIM TRENUCIMA I OSEĆAJU KOJI JE OSTAO U STOMAKU.
Neko može ovo nazvati kreativno pisanje i Jelena Bašević na svom blogu piše dosta o ovoj temi. Pogledajte i njenu radionicu OVDE.
Meni nekada jako prija da ono što mi se desilo samo pretočim u reči u Notes-u u telefonu. Tu pišem kada god putujem, sve što me ponese, što mi se desi i što želim da sačuvam. Ove priče često podelim na svom Instagramu jer su tako lepe i drage.
Uverenja o pisanju i deljenje sa drugima
Znam puno ljudi koji se plaše da počnu da dele svoje priče sa drugima i ja sam isto to prošla i prolazim i dalje.
Ne postoji osoba koja nije za pisanje, već se naše pisanje razlikuje. Isto kao što nam se razlikuju pogledi na svet.
Kada god i krenem da se preispitujem da li nešto da podelim, ako se osećam previše izloženo – pročitam opet (nekad i naglas) i zapitam se Da li sam ovo stvarno ja?
Ako jesam, verujem da treba da dozvolim svojoj duši da se izrazi. Dugujem joj toliko. Volim sebe toliko da želim da dam svojim iskustvima priliku da budu i van mene. Sa drugima.
Kako će ih ko razumeti, na oku i umu je posmatrača.
Ne postoji tačno i netačno. Mera je jedino koliko je naše istine u tome što napisali.
Ovo deljenje iskrenih i otvorenih priča mi je pomoglo da izgradim veru u sebe, samopouzdanje i da se povežem sa sjajnim ljudima iz celog sveta.
PISANJE ZA BLOG
Neka iskustva koja imam verujem da će biti korisna i drugima, pa ih podelim u formi teksta na blogu. Ovde prenosim i sumiram one teme koje verujem da su značajne. Variraju od putovanja, preko beleški iz dnevnika, do ličnog razvoja.
Kada? Kada god mi se piše. Nekada i često kada mi se ne piše.
Često ljudi imaju uverenje da moraš da imaš inspiraciju i da mora da postoji pravi momenat.
Verujem da uvek može da se piše i samo je pitanje čemu će nas to pisanje odvesti.
ZAŠTO PISATI…
Neko pisanje vodi bliže sebi. Pomoći će nam da razumemo svoje postupke, osećanja, poglede na svet.
Neko pisanje će nam pomoći da bolje komuniciramo sa drugima. Da se povežemo sa isto-sličnomišljenicima.
Neko pisanje će nam pomoći da razvijemo veštinu storytellinga, da informišemo i inspirišemo ljude o temi koja nam je značajna.
Neko pisanje možda postane i profesija.
Koje god da je pisanje u pitanju, verujem da može da koristi.
Retke su situacije kada me moje pisanje ukanali. Nekada kada krenem da ulazim u dubiozu zašto nešto radim i kritikujem sebe kroz pisanje – ne koristi mi. Ali eto, kada i osvestim taj način komunikacije sa sobom, shvatim da može i drugačije.
Učim iz pisanja. O sebi, možda i najviše pored psihoterapije.
Motiva za pisanje može da bude dosta, ali i sasvim je okej da u startu ne znamo čemu nam to služi, već samo da počnemo. I slušamo sebe. Gde će nas odvesti.
Ovo sve što pišem danas, nisam znala pre 3 godine. Kada sam počinjala. Ali kao veo magle, kroz vreme i traganje za odgovorima, krene da se dobija malo čistija slika. Nije nikad konačna. Ali je vredna deljenja.
Nadam se da vam je ova priča koristila.
Do nekog novog pisanja, šaljem vam karantinski zagrljaj,
Dijana
