Put od neke ideje i želje do ostvarenja cilja popločan je sa mnogo strahova, nedoumica, uspona i padova. Nema magičnog štapića i Instagram filtera koji može da ga učini više lepim a manje izazovnim.

Olakšavajuća okolnost je kada shvatiš da na putu do ostvarenja cilja postoje FAZE kroz koje moraš da prođeš i savladaš ih. I lakše je kada znaš na koliko si koraka do svog uspeha. I lakše je kada znaš da je sve to okej i da nisi sam.

Da svako negde stane i zablokira. I da nije poenta da odustaneš, već da pronađeš način da iz te situacije izađeš kao bolja osoba. Sa novim uverenjima, stavovima, veštinama.

Ovako kod mene izgleda put od kada poželim nešto dok se ne ostvari:

  • WOW! Ovo je baš fenomenalno što XY radi. Volela bih da ovo i ja uradim. Ili volela bih i ja TO.
  • Kako bi bilo kada bih to ostvarila? Zamišljam… javljaju se leptirići, uzbuđenje, hype!

Svaki put kada se na neku priču naježim, kada sam inspirisana, oduševljena – znam da je tu nešto za mene. I da baš to i ja treba da uradim.

Nakon početnog entuzijazma kreću strahovi:

  • A jeste – ti si baš za to! Nisi do sad xxx…
  • Kako ću kad nemam vremena, para, šta će mama/tata/muž/dečko/drugarice/kolege reći, to se ne radi u ovim godinama…
  • A šta ću posle?
  • To je previše ludo, rizično…

Onda možeš da se zajebeš i ispričaš nekom ko će da te potopi (uglavnom unapred osećaš ko je takav lik) ili ispričaš nekom za koga znaš da je hrabar, podržavajući, ko te pogura i kaže: Ma što da ne! Super je to! Skroz mogu da te zamislim!

Treba ti jedna osoba koja veruje u tebe. Nađi je.

(Ako je nemaš, javi mi se. Ja verujem!)

Onda kreneš da istražuješ opcije i mic po mic ides prema tome sto želiš. Samo mini koraci i akcija čini da stičeš samopouzdanje u kristališeš svoj put. Samo ako stojiš nazaduješ.

Paralelno ide novi talas strahova:

  • Ma možda ipak da odustanem.
  • Teško je ovo…
  • Možda nije za mene?!
  • Umorna sam i previše mi je svega.

Pa promenis ploču za par dana i budeš u fazonu:

  • Ma ja sam carica!
  • Biće tako top kada ostvarim to!

Zamišljaš kako prolaziš kroz cilj BG maratona, penješ se na Himalaje, šetaš Stenfordom, držiš predavanja na fakultetu. I plače ti se od uzbuđenja, sreće, neverice. Pa i plačeš.

Ovo se ponovi jedno 100 puta i svaki put misliš da ćeš da odustaneš. I ključ je da baš tada ideš dalje i ne misliš mnogo o tome šta ti govori taj kritičar, neverni Toma u glavi.

Tada sebi kažeš: Ma samo da odem na ovaj trening, pa mogu i da odustanem. Samo da odem na ovaj čas matematike, sledeći ne moram.

I ubediš sebe da samo još jednom pokušaš.

Posle nekog vremena, ostvari se sve. Pa staneš, ne veruješ.

Kažeš sebi: Da li je moguće da sam ja ovo uspela? Ja koja nisam nikad trčala, koja sam se bojala da se suprotstavim kolegama, koja…

Pa si tužna jer nisi verovala da možeš i obećaš sebi da ćeš uvek slediti svoje snove. Iznutra te preplavi osećaj zadovoljstva pa bi skakala, grlila sve oko sebe, otvarala šampanjac, vrištala od sreće sa vrha Beograđanke.

I tu onda krene da se razmotava klupko pitanjem: Šta je sledeće? 😁

I uvek ima nešto novo, uzbudljivo i izazovno. Svaki put te rasteže preko trenutnih sposobnosti i kapaciteta, pa moraš da rasteš i razvijaš se da bi dostigao novi cilj. I mentalno i fizički.

Pročitaj i: KAKO SE MOTIVISATI I POKRENUTI PREMA SVOJIM CILJEVIMA?

I nema lepšeg osećaja kada je srce na mestu jer zna da je baš tamo gde treba da bude. Kada prati svoj put.

10