Završile smo neobavezan razgovor od pola sata, kada me je ponovo nazvala. Pitala me je nehajno: E, a koliko je koštala tvoja psihoterapija? Odgovorila sam sa cenom i upitala: Za koga pitaš. Nastavila je: Ne mogu da ti kažem. Gorki osmeh. Odgovara: Za sebe.

Kada mi je rekla da je pretraživala cene i iskustva sa psihoterapije po forumima, zaprepastila sam se. Imala je mene u svom najužem okruženju punu iskustava i nije mi se obratila. Zamišljam samo druge ljude širom sveta kako im je kada ne znaju one koji su bili u sličnim situacijama. Nisam nikada istraživala o terapiji na forumima i zahvalna sam na tome jer je ovo ono što mi je ona nakon priče poslala.

Shvatila sam da moram da pišem o svom iskustvu. Da dam svoj doprinos i sadržaj koji će nekome možda biti podrška, vetar u leđa, a možda i samo znak da nismo sami čak i kada nam to tako izgleda. Iste bitke bijemo na svim kontinentima.

Nije mogla da se pomiri sa činjenicom da oseća potrebu da sa nekim razgovara o svojim problemima, osećanjima, reakcijama na ljude, situacije, komentare. Znala sam tačno na šta misli.


KAKO SAM SE OSEĆALA PRE PSIHOTERAPIJE?

Vratila sam se godinu dana unazad kada sam bila u začaranom krugu sa svojim mislima i nezadovoljstvom koje je izbijalo na sve strane. Nisam znala šta mi je. Imala sam na prvi pogled sređen život – dobar posao, dobru platu, zdravlje, porodicu, prijatelje. Ipak nešto se u meni lomilo i govorilo mi da to nije sve baš kako izgleda. Posle par meseci unutrašnje agonije, plakanja iz čista mira, pokušaja da razgovaram sa sobom, posetila sam radionicu Kreativnog pisanja kod Jelene sa bloga Snovi u koferima. Znala sam da je ona prošla kroz proces terapije i videla sam u njoj neki unutrašnji sklad. Prihvatanje. Neobično zadovoljstvo životom bez obzira na situacije koje su joj se dešavale.

Na toj radionici bila sam najtiša osoba u prostoriji. Ja koja ne prestajem da blebećem i uživam u druženju sa ljudima. Videlo se koliko mi u mojoj koži tada nije bilo okej. Prilikom povratka kući krenula sam da je ispitujem o detaljima njenog iskustva i intuitivno su stigle potvrde da je to prava stvar za mene.

Mesec dana kasnije, posle probnog odlaska kod dva terapeuta, odlučujem se za Ivanu Đorđević – ženu koja me je vodila kroz proces moje unutrašnje spoznaje itransformacije.

Pitali su me ljudi:

Kako da znam kada treba da idem kod terapeuta?

Ja sam jednostavno osetila neku radost i svetlo na kraju tunela. Nisam imala ništa da izgubim. Konstantno sam na različite načine radila na sebi, ali nikada nisam imala mentora individualno. To je nešto što sam verovala da će mi biti korisno. Čak i ako je radoznalost u pitanju, mislim da je dobro staviti predrasude i stereotipe sa strane, i porazgovarati na sat vremena sa osobom koja je školovana da sasluša i postavi prava pitanja.

Kako sam izaberala terapeuta?

Prvo što mi se dopalo je bila Jelena i njena autentičnost, prizemnost, ljubav prema sebi. Bila sam ljubomorna na to i želela sam da imam takav osećaj i za sebe. Verovala sam da ako je neko pomogao njoj da izgradi takvu samouverenost, moći će i mene da podrži na tom putu. Ipak, pre odlaska kod Ivane, rešila sam da po preporuci odem i do Ivane Kuzmanović. Ono zbog čega sam rešila da izaberem Ivanu Đorđević je naša dijametralna različitost.

Oduvek sam išla za lepim stvarima i provodila vreme sa lepim ljudima. Njen sobičak nije ništa slično onim fensi prostorijama sa kaučem gde se izležavaš i gledaš u plafon. Skromno opremljeno, u zgradi blizu Zemuna (30km od moje kuće) nalazi se Psihološko savetovalište Jerina. Kada sam došla na prvu probnu seansu, primetila sam da puši – i to dok je klijent tu. Ja baš ne volim cigare. Ne prija mi duvanski dim i u životu sam najdraže ljude kaznila svojim odbacivanjem dok su pušili. Oduvek sam te ljude smatrala slabićima koji ne znaju da se izbore sami sa sobom, pa utehu traže u nikotinu. Kasnije sam naučila da je moj problem bio što nisam mogla sebi da dozvolim da budem slaba i prihvatim da imam svoju ranjivost.

Kada sam tražila od Ivane da ne puši dok sam tu – rekla je da to nije njena praksa i da puši dok je sa klijentima. U prvom trenutku sam se zaprepastila se tom izjavom. Ona kao skoro pa lekar, ponaša se prema sebi tako neodgovorno i plus ugrožava moje zdravlje, pomislila sam. Onda sam zastala i shvatila da je zapravo jako cenim zbog toga što ima svoje principe kojih se drži, bez obzira na bilo kakve društvene norme. Poštovala sam njene granice.

Prvi razgovor sa Ivanom mi je prijao. Bila je na distanci ali spontana, nije imala nijednu od onih svezaka u kojima sve zapisuje. Pomislila sam da me i ne sluša dovoljno pažljivo. Pitala sam se kako je moguće da zapamti sve što joj pričam. Pomislila sam i da je neprofesionalna zato što ne piše. Još jedna predrasuda.

Navikla na procedure, rutine, strukturu, sa njom sam učila da se opustim. Ona mi je svojim primerom pokazala da mogu doći do rešenja i uz opušten pristup, intuitivno, prateći tok razgovora i svoj osećaj. To mi je ulivalo sigurnost. Opet, želela sam da budem kao ona. Da razvijem taj osećaj da iz spontanosti mogu da nastanu sjajne stvari i da struktura, plan i program ne znači uspeh.

VAŽNO JE PRONAĆI ZA SEBE PRAVOG TERAPEUTA.

Različita je bila Ivana Kuzmanović. U svom preslatkom stanu, dočekala me je uz zagrljaj i osmeh. Jako mila i fina, ostavila mi je utisak nežne žene, pune razumevanja. Nakon viđanja, na mail mi je poslala beleške sa naše seanse, uz pitanja na koja treba da odgovorim i pripremim se za sledeće viđanje. Bila je baš kao i ja – pedantna, temeljna, organizovana. Ali to nije ono što je meni bilo potrebno tada. Izabrala sam suprotnu od sebe kako bi me naučila potrebnim lekcijama.

Drugi važan kriterijum za izbor terapeuta mi je bila cena. Cene se kreću od 20-50eur, kako sam se ja raspitala. Kod Ivane je bilo prvo viđenje besplatno, nakon čega se terapija naplaćivala 2.500 dinara ako se dolazi dva puta, a 3.000 ako se viđa jednom.

Kako izgleda proces psihoterapije?

Nakon prvog viđanja, pomogla mi je da pravilno formulišem ciljeve koje ćemo moći da merimo i na osnovu kojih ćemo znati kada je vreme da se završi terapija. Logično, očekivala sam da ćemo jedan po jedan cilj da analiziramo, diskutujemo i pronalazimo rešenja ali mi smo im se vratili tek 6 meseci kasnije.

Čitav proces je bio intuitivan, dolazila sam puna utisaka od tog ili prethodnih dana i razgovor je počinjao uvek sa Kako si?. Prvih par meseci, dok sam se vozila ka Zemunu preispitivala sam se i pokušavala da dođem do odgovora za to kako se osećam. Uvek bi mi prvo dolazila reč ‘dobro’, koju bi pratila serija pod pitanja: Šta to znači? Za šta vezuješ dobro? Koji događaji su obeležili prethodni period?

Tada bih shvatala da u sebi nemam samo jednu emociju, već čitav spektar. Radosna sam bila zbog jedne stvari, uplašena zbog druge, besna zbog treće. Ređala su se osećanja koja nisam ni znala da imam niti da ih imenujem. To mi je bila jedna od lekcija koje sam uvežbavala narednih 9 meseci i koje i sebe danas često pitam. Pokušavajući da odgovorim na ovo pitanje, dolazila sam do ključnih momenata koji zavisno od emocija koje nose mogu da se tumače i daju nove informacije. Ako sam bila radosna zbog nečega, značilo je da u nekim aktivnostima značajno uživam. Upoznavala sam delove sebe kojima nisam davala preterano značaja. Ukoliko sam besna, učila sam da se iza toga krije bespomoćnost i da svojom akcijom treba sebi da dam podršku i moć da rešim to što mi se ne dopada.

Rešavajući dnevne i nedeljne izazove, učila sam o sebi, pokušavala da menjam ponašanje, radovala se kada uspem da kažem glasno šta mi se ne dopada – iako to može da znači da ću biti odbačena i šikanirana. Počela sam da se ljutim, postavljam granice i jasno komuniciram svoje želje i očekivanja. Izmišljala sam izgovore zašto nije pravo vreme da drugaricama kažem kako me je njihovo ponašanje povredilo, plašeći se da ne ostanem sama. Onda sam imala zakasnele reakcije i posle dve nedelje izgovarala naglas sva nakupljena osećanja iz prethodnog perioda. I one misli koje se neosnovano nadovezuju kada ne kažemo odmah iskreno kako se osećamo. Plakala sam prilikom svake posete i iznova se osećala pročišćeno kada izađem napolje. Bila sam toliko uzbuđena zbog novih saznanja da sam ih prepričavala iznova mami, sestrama i drugaricama – želeći da ih i one usvoje. Želela sam i da delim na društvenim mrežama, ali sam se i plašila odbacivanja i mišljenja da sam bolesna. Tako da sam to ostavila za trenutak kada sam sa sobom dobro i želim da podelim.

KOLIKO ČESTO SE IDE KOD PSIHOTERAPEUTA?

Dva puta nedeljno sam po sat vremena provodila slušajući i pričajući o svim temama koje su mi na bilo koji način bile važne i kroz iskustva vezana za porodicu, menjala sam i odnos prema prijateljima. Učenjem kako da se postavim na poslu, počela sam da gradim zdravije i iskrenije odnose sa ljudima. Nisam više pokušavala da budem everybodys darling već samo svoja. I bilo mi je jako teško. Tako sam vežbala prihvatanje svih svojih delova. Ne mogu da kažem da sam u potpunosti u tome uspela, jer verujem da se čovek kroz ceo svoj život susreće sa novim izazovima koji testiraju naše mogućnosti i teraju nas da se menjamo. Ali mogu da kažem da sam danas puno sigurnija u sebe. Znam da bilo koja situacija da mi se desi, rešiću je. Možda će biti bolna, možda tužna, možda teška, ali izgradila sam u sebi svoju unutrašnju podršku i motivaciju koja mi pomaže da sve to preguram. Nekako ne dajem na sebe. Štitim svoje nežno i krhko biće od komentara drugih koje govore samo o njima samima, ne o meni. To je bila jedna od najtežih lekcija. Da feedback koji čujem ne prihvatam kao da je apsolutna istina, već samo mišljenje jedne osobe zasnovano na njenim prethodnim iskustvima i viđenjima.

Da li je moja prezentacija bila dobra ili loša, mogu sada da kažem samo ja u odnosu na sebe i svoje kriterijume. Jer znam da ako je bolja od prethodne na bilo koji način – da sam zadovoljna. Da to što se nekome možda ne sviđa, vezano je za drugačije parametre i očekivanja. Koja sloboda i razrešenje svih stega.

Najteže mi je bilo suočavanje sa nekim elementima moje ličnosti koje nisam prihvatala. Nisam ni znala da ih imam. Dok sam upoznavala Dijanu kao ženu, Dijanu kao dete i Dijanu kao roditelja – počela sam da shvatam koliko sam kompleksna osoba. I koliko su moja ponašanja vezana za ličnost koja je tada dominantna.

Jednom prilikom Ivana mi rekla:

Ja da tebe ne volim, ne bih bila tvoj terapeut. Šta ti misliš, da sam ovde samo zato što me plaćaš. Ja te volim zbog toga što jesi, a ne šta radiš.


Ostala sam bez teksta. Bilo je moguće voleti nekoga zbog njegovih osobina, bez obzira na to šta radi. Ganulo me je tako dubinski da sam i danas pod utiskom snage ovakve izjave. Želela sam da mogu to i ja da kažem svim ljudima oko sebe, ali još uvek nije došao taj dan. Počela sam češće da govorim ljudima da ih volim. Ranije je to sa ljubavlju kod mene bilo vezano za osećaj davanja sebe bespovratno – uz mogućnost da ta druga strana možda razočara i slomi srce. Kasnije sam naučila da razočaran može da bude samo očaran. I da su očekivanja generalno loša stvar, koju ljudi neosnovano postavljaju.

Kako znaš da je kraj psihoterapije?

Nisam osećala da mi je neophodno da novonastale situacije rešavam sa Ivanom, već sam išla svaki put radosna jer ćemo razgovarati i što ću nešto novo naučiti.

Kada smo videle da sam ciljeve ostvarila, odlučila sam se da nakon 9 meseci završim i jedno vreme sama sa sobom razgovaram.

Kako se život promeni nakon terapije?

Moram napomenuti da se u trenutku kada sam završila sa terapijom, u mom životu spolja ama baš ništa nije promenilo. Živela sam i dalje sa roditeljima, radila na istom poslu, družila se sa istim ljudima. Iste navike sam imala po pitanju treniranja, izlazaka, putovanja. Ali sam ja sama sa sobom bila dobro IZNUTRA. Naučila sam da:

Nije važno ono što nam se dešava, već kako mi na to reagujemo.

Da u istim životnim okolnostima, mogu da se osećam najgore na svetu, besciljno, izgubljeno i uplašeno ali i spokojno, mirno, zadovoljno, dobro.

Verujem i da

APSOLUTNO SVAKA OSOBA TREBA SEBI DA PRIUŠTI PSIHOTERAPIJU U TOKU SVOG ŽIVOTA.

Da prođe kroz svoju emotivnu biografiju (zbir svih događaja od rođenja do danas, koji su nas oblikovali da budemo ovakvi kakvi jesmo danas) i da razumemo svoja ponašanja i osećanja u tim trenucima. Nakon tog procesa, shvatila sam da se sve dešavalo kako bih lekcije usvajala i da ništa nije bilo samo po sebi loše za mene.

Kako si?

Danas sam dobro, zadovoljno svim aspektima svog života. Ništa nije idealno, ali me suštinski ništa ne čini uznemirenom. Znam da i ako nije sve dobro, da će biti i da sam na pravom putu.

Verujem u:

Ko zna zašto je to dobro. 

Univerzum zna bolje.

Koračam smelije i hrabrije, testiram sebe i svoje granice. Nekada se uhvatim u sopstvenoj zoni komfora pa se malo izazovem. Lepo je gledati svaki dan kao prelaženje nivoa u igrici zvanoj život. Uvek ima uspona i padova. Stvar je samo prihvatanja procesa i uživanja u putu. Šta god da donese.

U potpisu,

Devojka sa psihoterapije


34