Dragi ljudi, kako ste?

Do 2 ujutru nisam mogla da spavam i jutros sam se probudila u 7h. Prva stvar mi je bio Instagram, pa sam se pošteno isplakala za dobro jutro na sve vesti koje sam pregledala.

Sad kada sam se sabrala, želela sam da podelim neke nove uvide do kojih sam došla. 

Ne vidim da to što neće biti karantina utiče drastično na naše živote i s jedne strane mi je drago da se sve ovo desilo. Kao da je konačno izašlo na videlo (vrlo očigledno) da sloboda medija i transparentost u Srbiji nisu jača strana. Čak, vrlo je zabrinjavajuće biti deo sistema koji svoje sastavne delove tretira kao amebe. Pogađa me to da živim sa ljudima koji nemaju u sebi izgrađen osećaj integriteta, poštenja, pravde ali i razumem bedu, nemaštinu i iskrivljene standarde koje neko nije poneo od kuće.

Ne volim da jadikujem nad sudbinom, jer verujem da svi mi imamo sposobnost u sebi da omogućimo sebi koliko-toliko srećan život. 

Neko će se odlučiti da traži sreću odlaskom iz zemlje i to je u redu.

Drugi će ostati ovde, žaliti se i osećati bespomoćnost.

Nema izlaza iz ovog stanja dok se ne prihvatimo rada na sebi kroz psihoterapiju ili neki drug vid ličnog razvoja.

Treći će preuzimajući odgovornost izabrati da ostanu u Srbiji i svojim inicijativama stvarati svojoj deci bolje mesto za život.

To su ljudi koji su imali sreću da se rode u zdravim porodicama ili ljudi koji su prošli kroz traumatična iskustva i uspeli kroz različite tehnike rada na sebi da sada budu koliko toliko stabilno. To su ljudi koji preduzimaju akcije prema svojim željama i ciljevima, ali i koji su razumni i fleksibilni da zastanu u izazovnim trenucima.

Četvrti će vođeni strahom, kao posledice svojih nesređenih trauma iz detinjstva kriti istinu, sejati mržnju, opstruirati naše okruženje, psovati, vređati ili nipodaštavati druge ljude.

Ponoviću, nema izlaza iz ovog stanja dok se osoba ne prihvati rada na sebi kroz psihoterapiju ili neki drug emotivnog isceljenja.

Verujem da nisu baš stvari crne i bele i da svako od nas u određenim momentima zakači osobine svake navedene grupe. Za sada se osećam kao da sam dominantno u trećoj grupi i za sve one koji se mogu poistovetiti želim da podelim svoje viđenje i ohrabrenje.

Iako mi je prva pomisao na jučerašnju situaciju bila da okupim zajednicu poštenih ljudi koja želi da se bavi redefinisanjem trenutnog sistema (aktivista u meni je goreo!), stala sam na loptu. Ne jer želim odustati, već jer želim donositi odluke hladne glave i sa mirom u duši.

Svako od nas time što u ovim trenucima haosa brine o sebi, čuva svoj mir i svoje zdravlje, dok poštuje svoje emocije, zapravo pomaže svom okruženju da isto to uradi za sebe. 

Verujem da nam svima ova situacija izaziva od bola u grudima, preko očaja i tuge u očima, čitav spektar haosa u glavi. Znam i osećam isto. Svuda. 

Ali isto tako verujem da tek kada pronađemo utehu, pustimo da oluja prođe kroz organizam možemo da trezveno i razumno sagledavamo svet i možda donosimo neke nove odluke.

I to je ono što je najvažnije sada (barem za mene). 

Da kada je najteže negujemo povezanost, otvoren razgovor, razmenjujemo ideje – šta možemo da uradimo pametnije, mudrije, drugačije.

I da koristimo ovako teške situacije da stvaramo novi svet. U kojem ćemo osećati češće poverenje u one kojima dajemo priliku da nas vode ali i kojima ćemo biti spremni da oprostimo kada pogreše.

Jer nije realno da očekujemo da će sve biti savršeno. Niti da će sistem funkcionisati idealno. To ne postoji i neće. Ali da, može da bude bolje.

Za to je potrebno da mi budemo dobro za sebe, da verujemo da možemo da menjamo stvari na bolje i da budemo spremni da se pojavimo kada treba. Da verujemo da postoji dobro u ljudima i da svoju energiju koristimo da ono najbolje u nama koristimo da stvaramo lepše okruženje za svoju decu. 

Stvarno verujem da je to moguće. Ali da nas čeka dug put, pun prepreka, padova, nervoze i… pun osećaja radosti, pobede, ljubavi, zahvalnosti, podrške.

Verujem u taj svet. U moć povezivanja. Zajedničkog stvaranja. U ljude ove zemlje. U nas.

4