Na početku daj sebi mira, ljubavi i odmora.

Kako sam izašla iz kuće, pripila mi se kafa. Nije mi se išlo do Pržionice, kada sam htela ka keju. Nisam znala za neku dobru kafu za poneti u kraju, pa sam se samo prepustila i pustila telo da me vodi uskim uličicama.

Kao i uvek, birala sam manje poznate, one kojima ređe idem sa željom da istražim sve skrivene kutke.

Tada sam ugledala na ćošku kafeteriju i shvatila to kao znak. Ovde ću uzeti kafu. Čekajući na istu, pronašla sam Politikin zabavnik i obradovala se kao malo dete. Možda bih ipak mogla da sednem na suncu, prelistam ga i popijem kafu tu.

Jedan od članaka koji mi je privukao pažnju bio je Da li ste znali. Oduvek sam volela format razotkrivanja nekih manje poznatih činjenica. Jedna od zanimljivosti bila je da u Indiji od 2004. postoji ministarstvo za jogu. Ko bi rekao? Povezala sam to sa svojim planom da idem u Indiju.

Slučajnost ili znak da sam na pravom putu? Verujem u drugo.

Pomno sam pratila koji tekstovi, priče mi privlače najviše pažnje. Tesla, zabavni stripovi o Hogaru Strašnom, slike ljudi iz celog svega sa Politikinim zabavnikom. Čak sam napravila i svoju da im pošaljem.

Kao i uvek, koristim svaki momenat da naučim nešto novo o sebi.

Gde god da kreneš, nisi sam. Uvek si vođen i podržan.

Devojka koja radi u kafiću bila je jako ljubazna i predusretljiva. Proćaskale smo o reagovanju na kafu i kako nam sada sve manje prija. Bila sam srećna što tako spontano upoznajem ljude i povezujem se.

Sunce me je opilo i nahranilo. Baš ono što mi je trebalo. Mali predah pre odlazak u vožnju bajsem.

Negde ispod podvožnjaka naiđoh na dečje labelo. Smešno mi bude šta sve primetim. Prošišah ga, pa sam se onda vratila da ga pokupim. Nije mi bilo jasno šta ću sa njim. Videćemo.

Prati osećaj i veruj.

Na keju je sve vrvilo od ljudi. Labudovi, bicikle, kokice. Nije mi se išlo odmah u vožnju pa sam sela na klupicu da malo upijam atmosferu. Kao da je neko prolećno nedeljno prepodne. Samo što je utorak, 15. februar.

Ne vidimo uvek jasno put do cilja. To nije ni poenta.

Malo sam se zabrinula gde li ću otići u vožnju. Nisam znala unapred rutu. Onda rekoh sebi, pa i ne moraš da znaš.

Ovaj dan je sav u prepuštanju i praćenju toka, osećaja.

Najzad uzeh i biciklu. Reče mi čovek da sačuvam papirić sa vremenom odlaska. Stavih ga u džep i odmah pomislivši kako se plašim da ga ne izgubim. Nisam skroz zakopčala džep i tu mi je i telefon bio. Pustih tu misao.

Sunce je bilo božanstveno. Kafu sam pijuckala po malo i prosipala usput po korpi. Nisam sad mogla jaknu da ubacim tu, jer bi se isprljala.

Lagana frustracija i prilagođavanje promenama. Nikada nije idealno. Na nama je da pronađemo smislenu alternativu.

Negde pre Nebojšine kule naiđoh na radove i metalnu ogradu po sred staze. Trebalo je podići biciklu na zidić i ispešačiti deo. Pitah nekog čoveka koliko ima da se ide. Optimistično mi reče 200m. Bolje ovako da ti kažem nego duže, pa da odustaneš.

Da li se plašimo istine? Da li odustajemo pred velikim ciljevima, pa nam je podnošljivije da kažemo manje?

Momci su bili pravi vitezovi, pa su mi popeli biciklu na zid.

Shvatih: Ne moram sve sama. Uvek će se naći neki vitez.

 Ponosno sam nastavila dalje sa mišlju: Pa i oni uživaju u tome što su mi pomogli. Ta razmena nas sve hrani.

Deo puta sam morala sporije da idem. Po makadamu. Neplanirano. Malo i komplikovano.

Pomislih: Tako je i u životu sa ciljevima. Krenemo sa jednom idejom, pa usput nailazimo na prepreke. Savladavamo. Iz njih rastemo.

Još jednom sam naišla na deo gde je trebalo podići biciklu na viši deo. Stajala sam par sekundi i pojavio se još jedan vitez koji mi je pomogao. Možda muškarci i jesu tu da nas štite.

Na putu ćemo uvek imati nevidljive i vidljive pomagače koji će nas podržati u ostvarenju cilja.

Zatim je usledio normalna biciklistička staza, gde sam se prepustila i uživala.

Zagledala sam se u dve devojke koje su išle ispred mene biciklama i prateći ih završila ispred TC Galerija sa mnogo ljudi i dece. Osetila sam krivicu i nelagodu što idem putem koji nije predviđen za bicikliste.

Rekoh sebi: Pa i ja sam čovek. Radim i grešim. Izvinim se i ispravljam u hodu. Strah da ne pogrešim i stajanje u mestu koštao me je propuštenih iskustava i prilika.

Bude mi neverovatno u koje sve delove bića se uvuče perfekcionizam. Prihvatila sam tu nelagodu i radila najbolje što znam. Sa trunkom promišljanja: Šta ako se neko sada izviče na mene što idem pogrešnim putem. Naravno da se to nije desilo. 98% naših strahova se ne ostvari.

Naučila sam i: Koristi svoju glavu i logiku. Ne idi kuda i drugi.

Do Ade me je čekao relativno lagan put, uz uspone i nizbrdice. Napor i prepuštanje da me brzina nosi.

Malo mi se slušala muzika, pa sam par pesama pustila na AirPods-u, prvo sramežljivo đuskajući na bicikli, a onda i opuštenije. U glavi mi je bilo: Šta će ljudi pomisliti. Da sam sa nekim, bilo bi mi lakše. Ovako sama, kao neka lujka.

Zatim shvatih: Kada bi svaka osoba bila radosna kao ja i širila tu svoju sreću na sve strane. Koliko bi svet bio lepše mesto.

Ne umenjuj svoj sjaj zbog nedostatka sjaja kod drugih. Budi im svetionik.

Prepustila sam se muzici. Smejala, đuskala, pevušila (u sebi doduše) i istinski uživala.

Već mi je bilo dosta vožnje i pred pomisao da sam na pola puta, reših da napravim pauzu. Čekala me je klupica na suncu, puteljak ka šumi i suvo lišće na zemlji. Ovo je bio i prvi trenutak da sam uzela telefon, inspirisana da sastavim tekst u Notes-u.

Pustila sam reči i čim sam krenula da analiziram, vratila svesnost na sada i ovde.

Bosih nogu na zemlji, birala sam uzemljenje dišući duboko zatvorenih očiju. Čekao me je dug put nazad i pratila mala bojazan da ću možda zakasniti na zakazani sastanak. Krenula sam.

Usput sam naišla na devojčicu koja je plakala i sestricu koja je bila uz nju. Rekla joj je: Sigurno si se uplašila, jer si mislila da ćeš sleteti u jarak. Zagrlila je. Samo što nisam zaplakala.

Kako su deca intuitivno mudra. Sestrica je verbalizovala osećanje, pružila utehu, sigurnost i dala prostor malenoj da oseća ono što oseća.

Sele su na biciklu i krenule, a u meni je raslo oduševljenje čemu sam svedočila.

U povratku shvatih da mi u džepu nema papirića kojim treba da vratim biciklu. Pojavila se briga. Šta ako sada budem trebala da platim za ceo dan. Koja će biti posledica.

Dobra stvar kod bicikle je to što se non-stop ide.

Osećanja dolaze i odlaze. Moje je da se krećem.

Nakon skoro 3h, stigla sam na mesto vraćanja bicikle. Rekoh odmah: Izgubila sam papirić. Momak je krenuo da me isprati do kase, što mi je zaličilo kao da sam zatvorenik. Našalila sam se.

Na kasi su odmah našli ličnu kartu, plaćam karticom i uz to dobijam popust. Iznenađena sam zašto. Imam master. Smejem se.

Bolje je nego što sam zamislila.

Stižem kući sa malim zakašnjenjem. Ponosna. Srećna. Najavila sam da ću kasniti, pa sam i u miru.

Kada god da stignemo na cilj, to je u najbolje vreme. Naše vreme.

Zadovoljna sam svim lekcijama i uvidima koje mi je donela ova avantura.

Ko bi rekao da vožnja bicikle može da donese toliko mudrosti? Pa ipak, prilike za spoznaju su svuda oko nas. Na nama je da držimo otvorene oči, budemo budni i svesni. I pažljivo posmatramo kuda ide pažnja. Tu su svi odgovori.

Zaboravih na labelo! U toku vožnje su mi se usne toliko sasušile – da sam ga iskoristila.

Na šta god da naiđeš na putu i privuče ti pažnju – isprati. Možda je baš to ono što će ti kasnije koristiti.

7