Uvek su me impresionirale priče sa ovakvim naslovima. Mislila sam da su ti ljudi malo pukli sa mozgom ili su baš carevi i hrabri. Istina je da sam im se oduvek divila. Ne znam šta da mislim o sebi, ali znam da mi je postalo jako važno da idem prema svojim snovima i onome što me raduje u dubini duše.

Negde u januaru sam organizovala TravelMeetUp sa temom ženskih solo putovanja, gde su Sanja i Leana podelile svoja iskustva. Sanja je 3 meseca putovala po Evropi preko sajta Workaway.info (sajt preko kojeg možete besplatno da putujete i volontirate u organizacijama) a Leana je išla sama u Iran.

Meni je oduvak bila želja da podučavam decu u Africi. To je nešto jako duboko u meni bilo i tom prilikom sam sebi dozvolila da čujem svoje snove. U prvom trenutku, bilo mi je previše strašno da o tome razmišljam. Zahtevalo je neke veće životne promene o kojima sam već neko vreme razmišljala – kao što je promena posla i boravak u drugoj zemlji par meseci.

ŠTA BI BILO KADA BI OTIŠLA?

Ono što je ovog puta napravilo razliku i ulilo mi hrabrost da napravim korak ka ostvarenju, bilo je da se zapitam, a šta bi bilo kada bih otišla. Kako bih se osećala? Preplavio me je talas zadovoljstva, uzbuđenja, ushićenja i videla sam da je to baš dobra stvar. Mogla sam sebe odmah da zamislim u ulozi učiteljice i svidela mi se ta ideja.

Dala sam sebi 5 meseci da dovršim započete projekte i pripremim se psihički za davanje otkaza i odluku. Nekada mislim da bi mi bilo lakše da sam odmah presekla i da nisam toliko čekala. Puno puta sam se premišljala, pitala se šta mi to treba, zašto jednostavno ne radim neke ‘normalne’ stvari. I svaki put bih videla da to što je možda mom okruženju normalno, mene ne raduje, ne inspiriše, ne pokreće. Oduvek mi je bilo važno da radim ono što volim i istina je da sam se vrlo ušuškala u fenomenalnoj kompaniji, sa timom koji mi je kao porodica, radeći na projektima koje nadograđujemo svake godine, ali čija je suština ista. Duboko u sebi sam osećala da mi treba izazov, promena, nešto što će u meni buditi onaj ludi žar koji znam da imam.

PODRŠKA OKRUŽENJA

Nije bilo lako naći podršku za ovakvu promenu. Moja mama i najuža porodica su bili šokirani. Iako sam ja već negde u glavi rešila šta ću, nikome nije bilo jasno zašto menjam kada imam za Srbiju sjajan posao, život, lep stan, na oko sređen život. Najstrašnije od svega mi je bio osećaj nesigurnosti – šta ću kada se vratim u Srbiju posle volontiranja i ne budem imala posao. To me je dugo mučilo i plašila sam se kao da ću umreti od gladi. U tim trenucima bih pokušavala da se prisetim svojih početaka, kada sam sa 15 godina otišla na Adu da tražim posao i dobila ga. Radila sam za 500 evra mesec dana i onda bih pomislila – pa ako sam mogla tada da zaradim za sebe, valjda ću moći i sada. Čudo jedno koliko nas okolnosti učine nesposobnim da razmišljamo racionalno.

Najveću podršku sam imala u Martini, koja je NLP kouč i meni pre svega veliki oslonac i podrška sa kojom sam se videla u Beču i sa kojom sam odradila par vežbi koje su mi koristile da se osećam bolje i sigurnije u to što osećam da želim. Dva pitanja koja su mi najviše pomogla bila su:

  • Zamisli sebe za 50 godina koja si izabrala ovaj put, otišla u Afriku. Kako se osećaš? Šta živiš? Kako izgleda tvoje okruženje? A sada zamisli šta bi bilo ako ne odeš? Kako ti onda izgleda život? Prvi život je bio uzbudljiv, vedar, moj. Videla sam sebe kao baku koja priča svojim unukama kako treba živeti slobodno. Drugi život je bio siv, sumoran i dosadan. Vrlo standardan. I kada sam to videla, bilo mi je muka. Nisam želela tako da provedem ni jedan dan. Odluka je bila laksa.
  • Na moj strah od čega ću da živim i šta ću da radim u septembru, Martina me je pitala: Da li misliš da će bilo koja odluka koju doneseš sada imati smisla kada se vratiš u septembru? Da li misliš da ćeš se vratiti ista? Da li si se vratila ista iz Nepala? Shvatih, pa ne. Iz Nepala, gde sam bila 20 dana sam se vratila drugačija. Imala sam totalno druge poglede na svet. Posle Afrike, ne mogu ni da zamislim. Tako sam rešila da pustim svoju potrebu za kontrolom i rešim da idem prema tome što me raduje. I vidim šta će mi doneti. Intuicija me do sada nikada nije prevarila.

Osoba koja je najznačajnije uticala na moj dosadašnji razvoj i opšte stanje, bila je moja terapeutkinja Ivana. O celom iskustvu sa terapije sam već OVDE pisala. Kod Ivane sam odlazila u trenucima kada nisam imala podršku roditelja koja mi je bila potrebna, a koju još uvek nisam u sebi u potpunosti izgradila.

Eto me sada u Aruši, u dalekoj Tanzaniji. Iako imam teške dane, nisam se pokajala. Svakog dana učim nešto novo o sebi i ljudima. Možda čak nađem i posao ovde. Život je tako nepredvidiv. Život je jedna avantura koju treba živeti punim plućima.

Saveti koje bih mogla da dam ljudima koji su u sličnom procesu:

  1. Slušaj svoje srce i gde te ono vuče. Ne mora da bude logično, ne mora da ima smisla, važno je da bude tvoje. Ako je to odlazak u Tibet, pa idi. Ako je to sedeti u kući i meditirati mesec dana, uradi to. Mi ne znamo koliko smo moćni i šta se sve u nama krije dok ne dozvolimo sebi da pratimo to unutrašnje biće koje nas savršeno vodi.
  2. Zapitaj se: Šta bi bilo kada bi krenula prema tome što želim? Kako bi se osećala? Ako je osećaj uzbuđenje, radost, poletnost, strast, ljubav. To je prava stvar. Može biti i strah. Kažu: Ako nije dovoljno strašno, nije velika želja. Ja menjam uvek strah sa uzbuđenjem, ushićenjem, radoznalošću. Oni su mi najveći pokretač i motivacija.
  3. Obezbedi sebi sistem podrške. Kouč, terapeut, iskreni prijatelj – to su osobe zlata vredne koje su meni pomogle. Martina je bila moj kouč i možeš joj se javiti, sigurna sam da će imati ljubavi i podrške koju može da ti pruži. Ivana je moj terapeut – sa kojom radim već godinu dana i koja mi pomaže da razumem svoje želje i postupke. Ako želiš dublje da pokopaš po sebi, verovatno ti može pomoći. Branka je teta-terapeut i moj prijatelj koja mi je godinama unazad zvocala – nisi ti za taj korporativni život. Moraš da radiš druge stvari. Kad ćeš više da daš otkaz?! Ona je prva podržala moju odluku i bila je prva kojoj sam javila da sam konačno dala otkaz.
  4. Ne očekuj od porodice i prijatelja da te razumeju i podrže. Neki hoće, neki neće. Ljudi se plaše. Imaju svoje bitke koje biju i ne mogu ti biti oslonac i podrška kada ni sebi nisu. Moraš izabrati pažljivo one koji će to biti. To ne znači da ćeš se odreći onih koji te nisu podržali, već samo budi svesan da sve što nam ljudi govore – to je samo ogledalo onoga što su oni. Neko će reći, prvo nađi drugi posao pa daj otkaz. Ali to je ono što bi ta osoba uradila. Neko će reći, idi u inostranstvo da radiš. To je ono što ta osoba zapravo želi. Istina je u nama i oslušni šta ti stomak kaže na bilo koju od tih rečenica.
  5. Zamišljaj ono što želiš da ti se desi. Kada god se plašim nečega, zamislim mesec dana unapred od te situacije kako se osećam i šta se dešava. Npr. Kada se uplašim za svoju bezbednost u Tanzaniji, zamišljam kako slećem u Beograd srećna, nasmejana, kako me dočekuje moja porodica i kako sam dobro. Ne mislim kako će se to ostvariti, ali znam da hoće. Slično je bilo sa davanjem otkaza. Za prvi maj sam zamislila kako će izgledati 5. Jun kada sve moje kolege budu znale da odlazim iz tima. Zamišljala sam kako se družimo, pričamo, kako imam u stomaku osećaj olakšanja i slobode. Kako sam srećna i uzbuđena zbog onog što dolazi. Vizuelizacija je najmoćniji alat koji imam i koji koristim za vođenje svog života. Zamišljaj pred odlazak na put, zamišljaj pred odlazak na intervju, zamišljaj stalno one dobre emocije koje ćeš dobiti sa pozitivnim ishodom. I veruj da je sve moguće.

Želim ti zdrav i slobodan život. Da budeš dobro sa sobom i da voliš svaki svoj dan. Da prihvataš svaku neprijatnu situaciju kao lekciju i da svaki lep momenat gledaš sa zahvalnošću. Meni je to recept za sreću.

Zanima te kako da odeš u Afriku da volontiraš? Pročitaj DETALJAN VODIČ ZA ODLAZAK U TANZANIJU I VOLONTIRANJE.

35