Jedno od pitanja koje sam više puta dobila na Instagramu, bilo je: Kako započeti blog? Od tehničkih stvari poput izbora WordPress teme, preko hostinga, do onih dubljih stvari – poput strahova i barijera koje stoje na tom putu ostvarivanja želja. Ovog puta ću se baviti tim mentalnim – jer kada se mi složimo u glavi da nam je nešto važno i da želimo, ostalo nam je mnogo lakše.

Sa tehničke, biznis strane – preporučujem ti da pogledaš tekst Jovane Miljanović OVDE.

ZAŠTO SAM POČELA DA PIŠEM BLOG?

Moja blogerska avantura je počela 2016. godine, objavom priče o Parizu iz prvog lica. Međutim, ozbiljnije sam se posvetila mojoj ljubavi prema pretakanju iskustava u tekstove tek 2018. godine.

Na ovaj potez me je podstaklo više radionica i edukacija na temu ličnog razvoja, kao i želja da dublje istražim sebe, svoje potencijale i šta sve mogu da stvorim.

Ono što me je sprečavalo da moje u Wordu napisane tekstove objavim ranije, bile su različite barijere: nisam bila sigurna da bilo koga to što imam da kažem zanima, mislila sam da nisam dovoljno kompetentna/dobra da bih se bavila pisanjem i nisam imala definisan plan o čemu ću tačno da pišem.

Barijera 1: KOGA ĆE ONO O ČEMU VOLIM DA PIŠEM ZANIMATI?

To da li će nekog da zanima, nisam mogla da znam. Svakako su priče bile već napisane u mom kompjuteru. Da li će završiti na internetu ili ću ih stidljivo čuvati za sebe bila je odluka koju sam trebala da donesem. I taj nalet podrške i hrabrosti dala mi je grupa ljudi sa kojima sam išla na NLP i iskusniji kolega i autor bloga Putuj.rs – Miloš Petrović.

Sećam se kao danas, kada mi je spontano sugerisao da s obzirom da pravim lepe fotke i da volim da putujem, mogla bih lepo da se snađem u online svetu. To mi je otvorilo jednu potpuno novu dimenziju u koju sam ušla 2018. godine sa mojim prvim tekstom o letenju iznad Beograda.

Ono što mogu sa distance da kažem sada je da:

Nećemo znati kome je naše pisanje namenjeno dok to ne krenemo da radimo. Kada kreneš da stvaraš ono u čemu uživaš, krenu da ti dolaze ljudi kojima baš tvoja priča treba.

Za mene možda i najvažnije je bilo to što me je blogovanje približilo sebi. Kroz svaki napisani tekst sam mogla da prepoznam šta me više, a šta manje radi. Šta mi privuče pažnju na putovanjima, u ljudima, u svakom danu.

Još o pisanju sam podelila ovde:

Tu dolazi i lekcija broj jedan:


Nije sve što se dobija blogovanjem materijalno. Iskustvo nema cenu.

Barijera 2: NE ZNAM LEPO DA PIŠEM. NISAM PROFESIONALAC U PISANJU. NISAM ŠKOLOVANI PISAC/BLOGER.

Svoje kompetencije da pišem online (koje inače niko ne proverava ;)), rešila sam odlaskom na radionicu kreativnog pisanja Jelene Bašević. Ona mi je pomogla da poverujem da svako ima priču koju može da ispriča i da je lepota u tom autentičnom doživljaju koje ima svaki čovek.

Imala sam uverenje da je pisanje za blog teško, jer sam želela da bude u određenoj formi. Da poštuje logiku interneta. Da bude uspešno SEO optimizovan.

Kroz vreme i iskustvo sam svoje uverenje preimenovala:

Pisanje je uživanje samo po sebi, bez obzira na ishod.

Ako se pristupi na taj način blogovanju i kreiranju, onda će bez obzira na to čitao neko ili ne ono što napišeš biti nebitno. Stvaraš jer ti prija.

Pisanje je prvo dar piscu, pa tek onda publici.

Elizabet Gilbert, Velika čarolija

Ovo možda nije sa biznis strane smišljeno, ali ja verujem da traganjem za svojom autentičnošću i stvaranjem koje nema za cilj profit, uvek čovek dobije. Iz mog iskustva i mnogo više od onoga što je zamišljao/la.

Barijera 3: NE ZNAM KAKO DA NAZOVEM BLOG?!

Još jedna od veeeeelikih nedoumica, bila je: Kako će moj blog da se zove?

Nisam bila naročito kreativna u izmišljanju naziva, a dijanakocic.com mi je zvučalo malo pretenciozno. Na kraju sam, u nedostatku mašte i nedovoljne jasnoće, šta ću sa svojim blogom raditi – rešila da bude što jednostavnije.

Tu je i druga lekcija, nemoj da komplikuješ stvari.

Jedno je izabrati naziv za blog, ali to nije nešto uklesano u kamenu. Možeš ga promeniti sto puta. Daj mu ono ime koje za tebe u tom trenutku ima najviše smisla. Moj problem je bio što sam ja odmah zamišljala da će postati The Blonde Salad i htela sam da u startu imam čitavu priču koju je Kjara Feranji gradila godinama. Što samo pokazuje, koliko na početku zapravo nemaš pojma u šta će nešto izrasti.

I lekcija koja se na ovu nadovezuje je:

Bolje je završeno nego savršeno.

Taj perfekcionizam i očekivanja da će na početku sve izgledati kao nešto što neko radi godinama je ono što je u meni ubijalo želju za kreiranjem. Svaki put kada ne bih bila zadovoljna tekstom ili slikom, zbog nekog unutrašnjeg kritičara, ne znajući bih i osuđivala nesavršeni deo mene. Ta previsoka očekivanja su me sa jedne strane štitila od razočarenja, kritika i osude drugih ljudi, ali su me i sputavala da radim ono što volim i rastem kroz svaku etapu. Zato verujem da se treba pustiti čim pre, samo krenuti i verovati da će to iskustvo nešto dobro da donese.

O tome sam pričala u videu:

Barijera 4: O ČEMU ĆU TAČNO DA PIŠEM?

Od mog prvog bloga, do aktuelnog – prošlo je 3 godine.  Možda i najveća greška koju sam napravila, bila je da zbog nedostatka jasnoće nisam objavljivala tekstove. Želela sam da odmah imam neki okvir, strukturu za sebe. Ali život je za mene imao bolje planove i lekciju:

Ne pokušavaj da sebe staviš u kalup. Počni i pusti da se stvari slože.

Teme pisanja su se kroz vreme i moj razvoj menjale. Najsvežija i najuzbudljivija iskustva bi se našla na blogu odmah. Neka druga bi sačekala drugo vreme. Kada mi se piše. Ali suština je da samo kroz pisanje i iskustva, dolazimo do novih tema za pisanje.

Lekcija koju sam iz ovoga izvukla:

Ne moramo odmah definisati strukturu. Skroz je okej dati joj priliku da se kroz kreiranje sama pokaže.

I tu dolazi onaj momenat ega koji staje na put univerzalnom dobru, stvaranju.

Ko zna koliko ljudi je moglo da ode na jedrenje povučeno mojim (neobjavljenim) iskustvom i ko zna koliko ljudi ne bi otišlo kod psihoterapeuta da nije pročitalo moju priču.

Ta moja sposobnost da kroz reči prenesem doživljaje je talenat koji ne bi trebalo da ispašta zbog straha da nisam dovoljno dobra/kompetentna ili da neće niko to da čita. Broj čitanja tekstova na mom blogu prošle godine je bio 45.000. Zamislite da nisam počela, neko bi možda ostao uskraćen za nešto što bi mu značilo – a ja za radost stvaranja i nezaboravnih iskustava koje mi donosi ova avantura.

Barijera 5: NE ŽELIM DA ULAŽEM VREME U NEŠTO ŠTO SE NE ISPLATI.

Kada sam krenula u blogovanje, maštala sam da će ovo postati moj posao. Da ću divno živeti, putovati po svetu, pisati i fotkati. Nisam znala kako, ali sanjala sam da će mi se ta moja ljubav nekako vratiti.

Taj san mi je bio potreban da bih krenula. Da sam znala šta me sve čeka na ovom putu, pitanje je da li bih se usudila da krenem 😀 Šalim se malo, ali istina je da je mnoooogo puta bilo teško i izgledalo kao da samo gubim vreme.

Da li će ovo biti moj posao? Ne onako kako sam zamišljala, ali radim na tome da pronađem način koji je meni blizak i koji mi prija.

Kroz proces se može menjati motivacija. I to je skroz u redu.

Danas je za mene ovo put koji nema kraja. Već za cilj ima istraživanje sebe, svojih mogućnosti, uživanje, rast i razvoj kroz svaku etapu. Od straha i otpora prema pisanju, do sticanja hrabrosti i samopouzdanja da izložim delove sebe kroz tekst.

DA LI SE BLOGOVANJE ISPLATI?

Kvalitetan sadržaj i ljubav se uvek višestruko vrate.

Od početka pisanja na blogu do prve saradnje trebalo mi je par meseci, s tim da sam već na Instagramu bila aktivna. Do prve plaćene saradnje prošlo je godinu i po dana.

Da li se isplati u novcu? Verujem da može. Kroz iskustvo, prijateljstvo i saradnje sasvim sigurno DA.

U prethodne dve godine imala sam priliku da sa TravelBoutique-om istražujem najlepše hotele na Šri Lanci, sa Rafting centrom Drina-Tara prenesem utisak sa nezaboravnog spusta Drinom i sa vožnje kvadova, saradnja sa AirFrance-om mi je omogućila da posetim magične kanjone Arizone, DiskoDrugar agencija me je podržala u želji da sa svojim pratiocima podelim lepote Zanzibara i Uniqa osiguranjem koje me je čuvalo na safariju u Tanzaniji.

Možda najvrednija stvar su mi nova poznanstva preko TravelMeetUp događaja i prijateljstva sa drugim hrabrim i odvažnim putnicama Jovanom, Leanom, Milenom.

Ljubav uvek uspe.

Blogdan

Mogla bih još toliko toga pričati i pisati o ovim temama, ali suština je da se ništa od ovoga ne bi desilo da nije jedne osobine i po mom mišljenju, veštine koja se razvija – hrabrosti.

O HRABROSTI…

Kada sam pokretala blog, radila sam u kompaniji gde se nije gledalo blagonaklono na bilo kakvo isticanje. Dobijala sam komentare: Zašto imam potrebu da privlačim pažnju? Postavljala su se pitanja o tome kada i kako ja stižem da se bavim time, zašto i koja je moja korist. Nije bilo lako, a ni prijatno raditi sa ljudima koji ne podržavaju moj način izražavanja. Nije bilo lako ni objasniti zašto to radim. Kada nisam imala tačan odgovor. Tragam za njim i dalje.

I dan danas se suočavam sa neodobravanjem, iščuđavanjem za svoje izbore. Razlika je u tome da sam se navikla i manje me potrese i povredi. Možda nekad i potpuno prestane.

Baš to što nas ima 7 milijardi daje nam priliku da budemo različiti, da se ne slažemo i budemo svoji.

Maštam o tom danu kada će svako prihvatiti sebe i živeti svoju životnu magiju u potpunosti. Kada će ljudi od rođenja biti usmereni na istraživanje svojih darova i korišćenje svojih potencijala. Kada će radoznalost imati primat nad onim što svi rade. Što treba. Što je tako oduvek.

Zato te ohrabrujem da kada si spreman ili spremna, kreneš ovim putem kojim se ređe ide i budeš svoj/a. Takvih nam ljudi više treba.

Moju podršku imaš,

Dijana

11