Kada sam po povratku iz Tanzanije shvatila da želim da nastavim da se usavršavam u oblasti obrazovanja, prva asocijacija mi je bila Stenford.

Taj prestižni univerzitet, tako dalek. Nisam ni razmišljala da mogu da kročim na njega kada sam pisala ciljeve. Ali kada već zamišljam, da bude nešto veeeeliko. Što da ne.

Onda se desila Via Academica i razgovor sa Zvjezdanom koja me je ohrabrila da se prijavim za britansku stipendiju Chevening. To mi je tako bilo mrsko. Pisala sam 4 pisma sa velikim negodovanjem jer nisam sebe zamišljala u Britaniji. Uskočila je u pomoć Suzana iz Merryland škole da mi prepravlja eseje, pa sam do pola noći sređivala sve za slanje.

Da nije bio rok odložen za par dana, ne bih ni uspela. Ali jesam. Univerzum zna zašto.

Otišla sam ja i do te Amerike i Stenforda, nauživala se u avanturi posećujući i kanjone i Univerzitete i shvatila da ono što ja zamišljam da je školovanje nije baš tu.

Previše striktnosti, akademskog, uzvišenog stava, možda čak i arogancije.

Nije to ono u šta ja verujem. Poklopio me je talas razočarenja koji sam pokušavala od sebe da sakrijem, ali nije uspelo. Tražila sam ljude po kampusu pokušavajući da naiđem na jednu osobu koja je duhom kao ja, koja će mi primerom pokazati – to je to.

Upoznala sam jednog sjajnog mladića, koji je na doktorskim studijama iz prava i koji se sprema da postane profesor na nekom od prestižnih univerziteta. Završio je osnovne na Kembridžu i razgovarajući sa njim pomislih WOW. Ovakve osobe nisam ni sanjala da mogu da upoznam.

Sa jedne strane sam se divila tom akademskom uspehu, a sa druge videla u njegovim očima oduševljenje zemljama koje sam posetila i iskustvima koje sam imala. Shvatila sam da sam ipak srećna i zahvalna da sam svoj put izabrala. Životno sam bila bogata.

I dok sam odlazila sa Stenforda i razmišljala, gde dalje i šta sa svojim životom shvatila sam da mi je drago da sam došla i videla. Da je:

Slika i imidž sa interneta mnogo dalje od onog stvarnog doživljaja koji čovek u stomaku ima kada kroči na tlo koje ga je inspirisalo.

Negde polovinom februara, stigla mi je potvrda da sam prošla u drugi krug za Chevening stipendiju. Obradovala sam se više pro forme, jer mi je bilo drago da se ceni moj dosadašnji rad ali nisam znala šta sa tom informacijom dalje.

Znala sam da želim pre Ameriku, na nekom drugom koledžu ali nisam znala na kom.

Ipak, zakazala sam intervju za Chevening. Pa šta bude. Nisam imala šta da izgubim. Onda se desilo sve ovo sa Koronom, odložen intervju, a ja srećnija nego ikad. Nisam se prijavila ni na jedan fakultet u Velikoj Britaniji i ne znam ni šta bi im rekla tamo. U međuvremenu je trebalo da se pošalju dokumenta za prijavu poput transkripta ocena i pisma preporuke – naravno da sam to previdela.

Onda se desila profesionalna dezorijentacija. Drugi put.

Pojeo me je nemir jer u celom ovom haosu ja uživam u snimanju videa i igram se. Bez ikakvog plana šta ću dalje. Pa sam rešila da do kraja aprila smislim šta ću u glavi dalje. I da istražim opcije.

Pri pisanju jednog od 7 životnih scenarija koje imam, došlo mi je iskustveno učenje kao tema. Možda nije čak ni prvi put. Ali mi se dopala ta ideja. I reših da malo proguglam ima li tako nečega u Britaniji.

Kada sam videla kampus University of Cumbria ostadoh bez teksta. U sred nacionalnog parka, zaštićen UNESCO-om, master program Outdoor and Experiental Learning. Zvuči malo kao da se neko zeza, jer rekli bi naši roditelji: Šta tu ima da se uči?

Jedan od predmeta: Adventurous Journey! Mislim se: Kao stvoreno za mene.

Posle par dana, naravno da se javio glas da se opet igram i da ništa posebno neću postići ovim masterom. Međutim, sve i da ne bude to moja profesija – i dalje ću živeti godinu dana u inostranstvu što mi je bila velika želja.

I eto, posle meseci traganja za odgovorom šta dalje – našla sam.

Juče sam imala razgovor sa course liderom i profesorom Džejmijem, koji mi je potvrdio svojim stavom, pričom i otvorenom razmenom ono u šta sam oduvek verovala – ali sam imala malo primera koji bi mi potvrdili to u praksi.

Učenje je dvosmerno, opušteno, prijatno i iskustveno.

Potvrdio mi je usmeno da sam primljena, samo da pošaljem svoju prijavu i eto me danas na tom dugo odlaganom Chevening razgovoru.

Sa željom da budem samo svoja. Iskrena, otvorena, prirodna. Pa šta bude. Verujem u najbolje za mene. Da Univerzum već zna.

Danas sam zahvalna na svim teškim mislima i iscrpnim danima prepunih pitanja bez odgovora. Jer da nije bilo te dubine traganja, ne bih ni ovo pronašla. Baš kao što bi Viktor Frankl rekao: Kada damo smisao našoj patnji, onda ona više ona nije besmislena. Već nas vodi prema nečemu većem. Smislena je ’žrtva’.

Hvala joj.

A tebi dragi moj čitaoče, nakon svega ovoga mogu da kažem samo:

Veruj u svoje snove. I idi prema njima čak i kada nisi siguran. Jer nikada nećeš biti 100% siguran. Isprobavaj sve otvorene opcije. Pokucaj na sva vrata. Jedna će te odvesti tamo gde treba da budeš. Iz velikog izbora, dolazi i osećaj slobode. Koja nam je svima potrebna.

3