dijanakocicPročitaj i prvi deo PRIČE IZ AFRIKE #1
29.7.2019.
Internet je definitivno najbolje otkriće 20. Veka. Da šetam Arušom, slušam YouTube, Lepu Brenu i Bato, bato – tako je opuštajuće i olakšavajuće. Užasavaju me sada ovi naporni crnci. Treba mi da odmorim od njih i iskuliram ih i mnogo mi prija što sam se setila ovoga sa slušalicama i muzikom. Prvi put mi muzika pomaže da neku životnu situaciju savladam i podnesem lakše. Kao da sam pronašla svrhu muzike za mene.
Možda mi je loše i od ovog tragičnog vremena napolju. I hladno i nema sunca i kao da će kiša da pada. I ne krećem se toliko, jedva čekam da napravim neki svoj ritam. Mada ne znam ni gde ovde da se krećem. Jezivo je. Definitivno želim da živim u prirodi negde. Dobra stvar sa Afrikom je da se postepeno prilagođavam na različite uslove i menjam ih. Kapiram da ovaj krevet koji imam sad neću videti posle mesec dana. Ali okej sam sa tim. Za sada 🙂
Dalmatinci su mi zlato. Bože koliko sam zahvalna da sam ih upoznala i da imam sa kim da podelim ovu muku i prilagođavanje. Sinoć onu ludu Neru i suze od smeha mislim da ću pamtiti doveka. Najbolja stvar koja mi se desila. Pitam se nekad zašto sam morala da krenem sama i zašto sebe dovodim u ove situacije, realno je da mogu i sa nekim da putujem. Ali mislim da je to OK da kažem sada. Nakon što sam videla šta znači ići sam, da znam da mogu i da sa druge strane uživam da sa nekim i podelim sve to što doživljavam. Posebno u ovom haosu. U trentku sam se osećala kao u kući Velikog brata, gde je neki potpuno drugi svet i odnos među ljudima. I gde se na najplastičnijim potrebama zasnivaju odnosi. Potreba za zagrljajem, bliskošću, dubokim razgovorima. O svemu onome što ti stoji na duši i o čemu možeš da se olakšaš kod potpunog neznanca kojeg i ne znaš da li ćeš ikada videti.
Moj prvi i poslednji intervju kao zaposlene devojke u kompaniji dala sam 7 dana pred odlazak u Afriku. Oduvek mi je to bila neka fora, potvrda da radim dobro stvari. I kada sam dala otkaz mi se ostvarila. Život je nekada tako ironičan i piše neke čudne memoare. Ne znam ni kako se osećam povodom toga. Lepo je biti u društvu mladih i uspešnih ljudi, ali ne znam da li su i koliko srećni u tome. Papir trpi sve. Pitanje je suštine.
30.7.2019.
Moj prvi obrok koji sam u celosti pojela rukama. Nekada mi je u Beogradu to bila fora, da jedem picu, čapkam pomfrit rukama. Ovde sam salatu trebala da uzmem rukama i ubacim u usta. Sve mi ispada, čudno mi da onu njihovu palentu rukama umačem u povrće. Molila sam Boga da su mi ruke dovoljno čiste, s obzirom da sam ih oprala samo toplom vodom. Mi smo nekada toliko istripovani i ispranih mozgova sa marketingom, novim proizvodima za potrebe koje i nemamo. Kao da će neko umreti od malo prašine. Zato mi nekada prija ovaj odlazak u ruralne sredine, gde vidim da se život jednako odvija samo uz menje dodataka koji ti ‘olakšavaju’ život. Nije lako napraviti balans, ali valjda moraš da prođeš i jedno i drugo da bi pronašao svoju sredinu.
Nekada mi toliko nekih glupih strašnih misli prolazi kroz glavu da bi bilo najbolje da ih identifikujem i popišem.
Kidnapovaće me.
I šta će sa mnom. Da mi uzmu organe. Toliko ljudi ovde ima. To može da mi se desi bilo gde. Ipak verujem da život ima bolje planove za mene. I znam da ću doživeti stotu. I znam da me anđeli čuvaju. I ako Lidija dolazi ovde 10 godina, putuje i OKej je i ako drugi ljudi žive, ne vidim što bi meni moralo da se desi nešto. Na kraju dana, ja na to ne mogu da utičem. 99,999999% situacija koje imamo u glavi se nikada ne ostvare. Umesto toga, želim da se fokusiram na ono što želim da mi se desi u oktobru, novembru, decembru. Sledeće godine ima puno projekata koje bih volela da radim i organizujem. Hajde da mislimo o tome.
Gabriel u stvari mene koristi samo.
Pa dobro, nije da ti ne koristiš sve što imaš. I dalje to ne umanjuje tvoju dobru nameru i želju da mu se biznis i dalje razvija. Svako dobija nešto. I on tebe i dalje podučava i priča ti toliko toga u životu. I dalje ti na ovo ne možeš da utičeš. Radi ono što voliš i u čemu uživaš i potrudi se da zadržiš dobar osećaj i mir u stomaku. Pusti da prođe vreme. Stani. Gledaj. Slušaj. Pusti. Otpusti.
Nisam bezbedna na ulici.
Može da mi se desi da me opljačkaju. Pa može. To uvek može da se desi. Imaš dva izbora, da ne izlaziš iz kuće ili da živiš u veri da će sve biti OK. Ako se desi, pronaći ćeš rešenje. Ne nosiš puno para sa sobom. Imaš porodicu i prijatelje i dalje. Bitno je da si zdrava. Sve ostalo će doći. I proći. Imaš sebe. To je najvažnije. Ne vezuj se za glupe predmete. Bogatstvo je u nama. Svi doživljaji. Sve uspomene. Sve što jesi stvarno je tu, unutra.
31.7.2019.
Veče sam provela sa Monikom. Pričale smo skoro 3,5h. Ona je tako divna devojka. Zaista sam zahvalna da na ovom putovanju upoznajem istinski dobre duše. Njena priča iz Masai sela me je potresla. Ne mogu da percipiram uopšte šta u realnom životu znači da ti neko kaže: Želim da idem u školu. Molim te vrati se po mene. Duša me je zabolela. Njena priča me je podsetila na bitke koje ja nisam pobedila. Sistem podrške za žene kojima su muževi alkoholičari. Još uvek ne znam da li tu mogu nešto da uradim. Ali želim nekad. Muževi u Masai plemenu ako žena nešto pogreši, zavežu je za drvo, skinu je i prebiju je. Onda kada je tako nepokretna, zakolju ovcu ili kozu, čiju mast žena pije nedelju dana i oporavlja se od toga.
Ženama seku klitoris i već sa 13 godina ih udaju. Muževi imaju po 5 žena i one su im zapravo trofeji. Nekada se može desiti da čovek od 60 godina ima najmlađu ženu od 14 godina. Dešava se i da 200 dece ide u jednu školu, a to nije ni škola nego crkva. Piju prljavu vodu iz reke. Ljudi u Africi imaju kraći životni vek 61-64 godine.
5Nastavi na PRIČE IZ AFRIKE #3
