ŠTA RADITI NA DIVČIBARAMA?

Planina Maljen je jedan od skrivenih dragulja Srbije, a Divičibare, kao turističko naselje je vazdušna banja na kojoj se ukrštaju tri klime – mediteranska, panonska i karpatska.

Na predlog prijatelja planinara, ovde smo proveli prvomajske praznike i uživali osvajajući vrhove.

Kako volim da podelim iskustva koja su mi oplemenila i dušu i telo, u nastavku možeš pronaći detalje o organizaciji puta, smeštaju na Divčibarama, rutu koju smo imali za 3 dana kao i šta nas je dočekalo kod naše domaćice Milje Obradović u selu Podbukovo, gde smo bili smešteni.

PUT OD BEOGRADA DO DIVČIBARA

Od Beograda do Divčibara se stiže za oko dva sata lagane vožnje Ibarskom magistralom, te novim autoputem Miloša Velikog. Najlepši deo puta je za mene bio susret sa obroncima planina i nepreglednim prostranstvima zelenog. Od gustih šuma, preko livada i proplanaka.

Trenuci kada govorim sebi: Napijte se oči pogleda.

SMEŠTAJ NA DIVČIBARAMA

Domaćinstvo Milje Obradović nalazi se u selu Podbukovo, na samom ušću Crne i Bukovske reke. Na kraju seoskog puta, poslednja u nizu je novoizgrađena porodična kuća sa velikim dvorištem i autentičnim pomoćnim zgradama, među kojima je i velika sala kada dođu grupe i mali muzej.

Milja nas je dočekala sa ženskim i muškim rakijama, domaćom supom žutom kao sunce, krompirima ispod sača i baklavom sa orasima. Shvatila sam tada sve ono o čemu su mi planinari pričali od Beograda:

Ovo je mesto sa najsočnijom i najukusnijom hranom ikada!

Od domaćeg kajmaka i sira, preko proje, do uštipaka, jagnjetine ispod sača i domaćeg soka od malina – sve je izvrsno! Toliko da sam o doručku razmišljala i radovala se – od ručka pa do jutra.

Domaćinstvo Obradović je mesto gde se osećaš kao da si kod svoje kuće i iza toga stoji posebna priča.

Udruženje domaćina Crna Reka nastalo je pre dvadesetak godina kada su ljudi koji su imali vikendice u ovom kraju krenuli da ugošćavaju ljude iz drugih gradova i to tako što bi gosti postali članovi domaćinstva dok su tu. Učestvovali bi u svim poslovima, ručavali bi i provodili vreme zajedno.

Kako je vreme sa drugim ljudima narušavalo dinamiku porodice i vaspitavanje dece, ovaj oblik turizma je prestao ali su ljudi iz ovog kraja nastavili da u svojim kućama primaju goste.

Kada su mi ovo ispričali, mogla sam se skroz zamisliti da dođem i živim sa porodicom na njihov način. Slična iskustva su moguća preko sajta Workaway.info ali definitivno mislim da je ovo divna prilika i za Srbiju.

Smeštaj za goste je na prvom spratu doma Obradovića i ima 10 ležajeva. Ukućani imaju svoje spavaće sobe u prizemlju. Sve je slatko namešteno, čisto, domaćinski.

Usluga koju smo imali bila je polupansion – doručak i ručak, koji su bili i više nego dovoljni za naše alave apetite. 🙂

Ovo je mesto na kojem nema dijete i ne štedi se na hrani.

ŠTA RADITI NA DIVČIBARAMA?

Za 3 dana smo popeli sve vrhove Divčibara. Hiking (pešačke) staze koje smo obišli slede:

Dan 1: Podbukovi, Bukovska reka, Golubac, Mali Golubac – Crvena glava – Podbukovi.

Dužina ture: 15km. Trajanje: 4-5h. Težina: srednje teška.

Imali smo sreće da nam je prvog dana bilo divno vreme, pa smo uživali i u suncu i u prelepim prizorima. Ova tura je izazovna, u smislu da ima dosta uspona i potrebno je imati adekvatnu obuću (neklizajuće patike, preporučujem gojzerice), kao i dovoljno vode (1.5l) kako na stazi nema izvora. Štapovi su meni olakšali opterećenje na zglobovima i značili su mi u toku šetanja – posebno kod strmih i klizavih delova.

Staze su lepo obeležene, ali mislim da je važno ići sa nekim ko ima iskustva.

Kao početnik ne bih se usudila da idem sama. Moja preporuka je Dule iz ALFA active udruženja, kojem se možete javiti OVDE i koji je za nas organizovao čitavu turu.

Dan 2: Podbukovi – Vrh Hajdučka kosa i koritom Crne reke – Podbukovi

Dužina ture: 7km. Trajanje: 3h po kiši. Težina: laka

• 

Kako nam je padala kiša, rešili smo da odemo u kraću šetnju – koja se zbog lepote predela produžila dokle god smo imali gde da hodamo. Milja nas je usmerila prema jednom od bližih vrhova do kojeg vodi čarobna stazica kroz šumu. Na kraju uspona nas je sačekao proplanak sa pogledom na krivudave puteljke po obroncima Maljena, 50 nijansi zelenih borovih i hrastovih šuma i maglovito nebo.

 Iako je padala kišica sve vreme, ovo je meni bila najlepša tura.

Najveći deo vremena proveli smo hodajući uz korito Crne reke – koji je prilično ravan.

Naizmenično smo prelazili reku kako bismo išli stazom, što je bila posebna avantura koju sam završila sa nogom u reci do članaka.

Preporučujem da vodite računa kako prelazite rečicu i na koje kamenje gazite. Jako je plitko, ali osim kvašenja i klizanja nema drugih opasnosti. Usput smo sreli dva daždevnjaka i proplanke žutih cvetića – prizori iz Nacionalne geografije!

Dan 3: Centar Divčbara (960m) – Crni vrh (1098) – Velika pleća – Kraljev sto (1104m) – Stražara – Centar.

Dužina ture: 13km. Trajanje: 3,5h. Težina: laka/umerena

Do centra Divčibara smo išli kolima, odakle smo pravili kružnu turu vrhovima Divčibara. Da bi se obišli svi vrhovi, hodalo bi se oko 17km ali kako smo prvog dana obišli Ljuti Krš i Golubac, danas smo ostavili manji deo za kraj.

Sa svakog od vrhova pruža se impresivna panorama na Tometino polje – najveće selo Kolubarskog okruga.

Sa ovom turom napuštamo divne Divčibare, a za kraj imam da podelim sa vama neka od vrednih učenja sa ovog predivnog putovanja.

Godine nisu bitne, dokle god je ekipa dobra.

Prvi put sam išla na putovanje gde sam bila ubedljivo najmlađa. Prosek godina je bio 47 i to ne da nije uticalo na količinu smeha i zabave, već je ta razlika među godina samo poboljšala doživljaj.

Posebna energija vlada među planinarima. Opuštena atmosfera, fleksibilan stav, neposredan pristup i otvoren duh sam do sada doživela na jednom mestu – na jedrenju.

To mi je i pokazalo da je tu, među avanturistima, moje mesto pod suncem.

Sreća nije nešto što pada sa neba. Neguje se i bira svakog dana.

Kada nas je dočekala kiša, mogli smo svi ostati u smeštaju, nervozni jer nam je propao dan. Mi smo izabrali da idemo u šetnju. U vrlo nesavršenim uslovima, našli smo priliku za radost i zabavu. Koliko nam je bilo lepo, govori to da smo pevali Mali mrav u njedrima nest’o na livadi usred planina. Video možeš pogledati u story-jima na mom Instagramu.

Vodič je (možda i) najvažnija osoba na planinarskim putovanjima.

Pored toga što okuplja ekipu sličnu sebi, on je osoba koja svojom energijom utiče na čitav dan.

Nisam imala ni kabanicu ni štapove, ali zato je Dule došao sa viškom opreme. Spontan u pristupu, započinjao bi dan sa objašnjenjem gde idemo i napomenama da ponesemo dovoljno vode. Nakon 15 minuta hoda, okupljao bi nas da se svi zagrejemo zajedno i usput brinuo o tome da se svi čekamo. Na svakom vrhu bi nam pokazivao gde je Ovčarsko-kablarska klisura, gde Zlatibor, a gde Ravna gora. (iako ja ne vidim na daljinu, uživala sam u njegovom entuzijazmu i ljubavi prema planinama).

Solidarnost je vrednost koja se i te kako neguje kod planinara.

Na šetnju po kiši niko nije poneo ni ranac ni vodu. Osim naše Ranke. Koja nas je na vrhu sve napojila kao što zeka pije vodicu. Goran je posluživao Plazmu, Vasiliju (koja je najmanje bila fizički spremna) smo naizmenično čekali svi.

Solidarnost je nešto što kada gledam i živim – srce zaigra, jer se često zaboravi u ovim ludim, brzim vremenima.

U prirodi je sve u savršenom redu.

Među ljudima vlada ona potreba da se uklopimo, budemo adekvatni, ponašamo se kako priliči našem polu, godinama, poziciji – zaboravljajući da negujemo svoju autentičnost i ljubav prema različitostima. U prirodi toga nema.

Svako drvo je nesavršeno, svaki cvet je drugačiji od onog do i svi žive u harmoniji i ravnoteži.

Da nije pčelica, ne bi bilo oprašivanja i plodova. Svako raste i živi uz onog čija mu podrška, hlad treba. Toliko toga možemo da naučimo o sebi, samo kada se prirodi vratimo.

Da bismo uživali u magičnim pogledima, ne moramo da preletimo na drugi kontinent.

Šetajući pored vulkanskih, crnih stena Crne reke, prisetila sam se sličnih kojima sam se divila na Sejšelima. Planinareći po obroncima Divčibara, u gustoj šumi i pored potoka, izgledalo mi je kao da sam u Nepalu, na Himalajima. Prelazeći drvene mostiće Bele Kamenice, osetila sam se kao da sam u nacionalnim parkovima Amerike.

Ako tražiš ovaj mostić, da znaš da se nalazi nedaleko od Avantura parka (DivčiBar) uzvodno rekom Bela kamenica. 🙂

Nekako sam zahvalna na ovom karantinu i Koroni, koja me je podstakla da uradim nešto o čemu sam već dugo razmišljala – a to je da istražim skrivene kutke naše lepe Srbije.

Nadam se da će vam ovaj tekst pomoći da isplanirate sledeće putovanje i boravak na Divčibarima. Radujem se da čujem utiske. 🙂

Podelite u komentarima i vaše predloge za možda neke nove, neotkrivene kutke Srbije!

17