PRIČE IZ AFRIKE #3

4.8.2019.

Male stvari koje sam zaboravila da ponesem na ovaj put – grickalica i pinceta. Za 3 nedelje nokti su mi porasli da ne znam šta ću sa njima, a i brkovi. Ne da mi se da ovo pozajmljujem od lokalaca. Inače je veliki procenat ljudi zaražen HIV virusom. Nisam još uvek potražila u apoteci da kupim. Dobra stvar je da draga Lurdes, Španjolka koju sam upoznala i koja volontira ovde ima pincetu – tako da se vraćam u žene iz brke. 🙂

Veliki broj ljudi u Tanzaniji, a rekla bih i u Africi je zaražen HIV virusom. Moguće je da se on nikad ne aktivira i ne pređe u AIDS, pa zato oni koji ga imaju uzimaju tablete koje im povećavaju nivo belih krvnih zrnaca i održavaju imunitet veštački na visokom nivou. Parovi, ako su svesni, pre stupanja u odnose idu na testiranje kako bi osigurali da su čisti. Gabriel, vlasnik agencije u kojoj sam volontirala, zabavljao se sa svojom trenutnom ženom 5 godina pre nego što su imali seks. Kada je došlo vreme da se venčavaju, oboje su proverili svoje stanje i onda su tek stupili u odnose. Isto mi je ispričala i Monika, koja je na sličan način imala odnose sa svojim partnerima.

Procent HIV pozitivnih ljudi je značajno veći u mesto koje je na tromeđi Tanzanije, Ruande i Ugande gde je oko 85% ljudi zaraženo. Rekli su mi da je to zbog velikog mešanja ljudi i tranzita u tom delu. Nisam baš razumela šta to znači. Ranije su HIV nazivali Julijana, kao način da se o jednoj bolesti priča a da ne zvuči strašno.

5.8.2019.

Teško je. Gledati šta sve nemaju i ne znati odakle da počneš. Kako da pomogneš. Teško je znati koliko mi svi imamo i koliko je naše malo nekome mnogo. Teško mi je i kada mi Žanet kaže da se plašila kako će mi biti kod nje kući. Zna da nisam navikla na te uslove života. Teško mi je i gledati ih koliko se drže jedni uz druge u tom siromaštvu. Koliko im je važno da se pomažu. Pitala me je danas kako ja pomažem mojim sestrama. Pitanje je da li imam priliku da pomognem svojim sestrama. Mada imam sigurno. Ovo iskustvo ovde me uči čovečnosti sasvim sigurno.

Volela bih da budem tu za Žanet. Da možda učestvujem u pripremi obroka ili nečemu što joj je potrebno. Baš je čudno i neobično biti ovako kod nekoga. I istinski sam zahvalna na ovoj prilici. Baš je lepo kako ovde ljudi pevaju u crkvi i koliko su posvećeni Bogu, molitvi.

Moj prvi obrok u školi bio je neki miks pasulja sa drugim mahunarkama. Unutra je bio kamenčić, ali je inače bilo jako ukusno.

Moj drugi obrok u školi bio je pirinač i neko meso. Ne znam od koje životinje, ali to je najžilavije meso koje sam u životu probala. Inače jedem i kožice i sve te gluposti, nisam gadljiva, ali ovo je bilo nemoguće sažvakati. Kao da sam jela pakovanje žvaka i nakon 10 minuta pokušavanja da pregrizem, samo sam ispljunula. Malo mi je bilo bezveze da vratim hranu, ali džabe kada moji zubi to nisu mogli da pregrizu.

Učiteljice su prema meni jako fine. Sa jednom sam se sita ispričala. Iako je rekla da ne zna engleski, poprilično je pričala. Smešno mi je kako me svi pitaju da li sam udata, imam li verenika, dečka i onda kada im kažem da nemam – obavezno ide zašto, jel ne želim i slično.

Muškarcima ne odgovaram više na takva pitanja, ženama da. Danas su mi rekle i Žanet i druga učiteljica da se molim Bogu da nađem partnera. I da me sigurno čeka. Tome se i ja nadam.

Ovo što živim ovde je za mene neka druga planeta. Nekada ne stignem ni da obradim šta mi se sve desilo.

Današnja situacija sa decom je bila jedna od tih. Koliko su oni opčinjeni sa mnom kao belom osobom, pa to je čudo. Nisam mogla da stojim kada su me opkolili pokušavajući da me dodirnu. Po njih desetoro mi je držalo ruku u isto vreme. Pa kada smo seli na travu, svi su skakali jedni preko drugih da bi mi bili bliže. Meni je nekako bilo drago da budem tu sa njima i provedemo vreme zajedno iako nisam mogla ništa da ih razumem a ni oni mene. Želela sam da nešto radimo zajedno, barem da se igramo – ali to skoro da nije bilo moguće. Pokušala sam više puta da ih okupim u krug, ali kako bih ustala oni bi bili svuda oko mene i nisam mogla ni da se krećem. Na kraju sam odustala i setila se da mogu da im pevam kad si srećan, pa su ponavljali za mnom, pljeskali i pucketali.

Bili su preslatki. Valjda sva deca sveta ponavljaju za odraslima. Tako  blesavi, nevini, srećni što su videli jednu belkinju. Ništa više od toga im nije bilo potrebno.

Nisam mogla da ne primetim rupe na džemperima, pantalona, rašivene rukave, pocepane kape, polu raspale rančeve. Ne znam da li vidim te stvari jer me i dalje opterećuje to materijalno u svetu, ili je to za mene signal da nešto uradim povodom toga. Još kada sam kretala iz Srbije, imala sam ideju da ću nešto organizovati kako bih im pomogla da imaju bolji standard življenja u školi. Ako budem u tome uspela, biću presrećna. Onda će i moje deljenje svih priča iz Afrike imati težinu. Da sam nešto drugima pružila, a da su oni vratili nekome. Meni su svakako i Gabriel i Žanet dali svojim postojanjem toliko toga. Ne znam koji Bog mi ih je poslao, ali hvala mu. Kao i Monika, ovi ljudi su živi anđeli. Presrećna sam da sam ih upoznala. Da me neko prihvati kao peto dete u svoju kuću u Tanzaniji, pa baš sam blagoslovena. Ne znam šta bih drugo rekla.

Ana me je pitala da li pišem ovo sve. Nekada se plašim da ne zaboravim nešto. Valjda i ako zaboravim, ostaće osećaj. To nam treba. Jedva čekam da snimim neki video sa ovog mog volontiranja. Pa makar ga i ne objavila. Mada ne znam zašto ne objavljujem ono što snimam. Možda jer snimim u trenutku kada sam puna emocija, pa mi to bude kanal. Nije mi razlog da nekog stvarno nešto naučim, ali valjda ljudi odatle i uzimaju šta im treba. Pa ne bi me pratili da nije tako. Moje je da budem svoja i radim ono što mi prija. Što bi rekla Elizabet Gilbert, ne stavljaj teret na svoju umetnost. Onda ona neće moći da živi. Mora da bude slobodna i ako kao takva nađe put do ljudi, super. Ako ne nađe, nikom ništa. I dalje ću to raditi iz ljubavi. To mi niko ne može oduzeti.

Žanetina priča mi je tek kao iz snova. Njen otac je oženio njenu majku i nakon toga sa još 3 žene pravio decu. Ukupno ih je 29, pitam se kako ih je toliko napravio? U četiri različita grada. Pa samo je išao i pravio decu. Pritom, da muškarac nema nikakvu obavezu prema svojoj ženi i deci nego šta? Samo seje spermiće i ide dalje. Užas. Uglavnom, presmešno mi je da se svih 29-oro znaju i da su se videli na proslavi 127-og rođendana njenog čukundede. Čovek je doživeo skoro 130 godina. Pa to znači da imam još 100 godina da živim ej! Ovi ljudi su mi inspiracija. Mogu decu da rađam do 100-ke! I ko zna šta još da proživim. Kaže tajna je u zdravoj hrani. Mislim da ću to tek početi aktivno da izučavam. Pa moram da sebe hranim (feeding) umesto da se punim hranom (filling) – što bi Lurdes rekla. Ali što mi je neko rekao, ovde je svaka osoba koju sam upoznala za filmsku priču. Svaki karakter je toliko složen, inspirativan i vredan divljenja – da sam bez teksta. Od Antea, Lidije, Nere, preko Gabriela, Moni, Žanet do Lurdes, Petra, pa čak i Stiven, Dom. Ovo je život koji želim da živim. Ovi ljudi. A čak me život ništa pod milim bogom i ne košta. Pa da li je moguće?! Raj za mene. Ne znam kako ću se vratiti. Ali moram. Zapravo mi Beograd više ništa ne znači osim mesta gde su njih tri i moje 4.

Nadam se da će moj partner biti takođe duša slobodnog duha kao što su ovi ljudi koje sam upoznala – a i ja.

Žanet ima četvoro dece i svi su na fakultetima. Najstariji ima 28 godina, a najmlađi isto 18 kao Anja valjda. Kada je čukundeda pravio proslavu, sam je pripremio hranu za sve svoje unuke, praunuke, čukununuke. Pa samo je 30 bilo ovih što su od jednog praunuka porodice, plus familije. Mene mnogo zanima koliko ih je bilo ukupno. I kako je to izgledalo. Potpuno je nestvarno. I hoću da smislim neku drugu reč za nestvarno i magično, pošto samo to koristim da opišem ovo moje iskustvo.

13